Religija i neuropsihologija

cybernet Blog 4 Komentari

Kao što očima vidimo i sluhom čujemo tako i mislima shvatamo sebe i svet oko sebe ali po našem telesnom mudrovanju. Kroz Pismo saznajemo Božansku istinu ali i za to koristimo mozak i čula Vidom čitamo, gledamo i saznajemo svet oko sebe .Isto tako doživljavamo svet oko sebe i drugim čulima.Pitanje koje ostaje nerazjašnjeno je : Da li postoje i “čula” kojima saznajemo “onostrani svet”?

Neuropsihologija je nauka koja se bavi dinamičkom lokalizacijom viših moždanih funkcija (Pavlović, 2011). Ovo znači da svaki deo mozga učestvuje u bar jednoj specifičnoj funkciji ili nekoliko njih zajedno. Svaka funkcija je organizovana kao sistem neuronskih mreža. Neuronske mreže su međusobno povezane nervne ćelije u mozgu I one su nosioci neke funkcije: pažnje, govora, pamćenja, opažanja, mišljenja, nadzora, delovanja okrenutog ka odredjenom cilju itd.

U stručnoj literature se sreću kritike religije ,zasnovane na organizaciji moždanih funkcija. Česte su težnje da se, nadprirodne, Božanske pojave svedu na materijalna tumačenja.Naprimer ako neko ima viziju to se objašnjava vidnom halucinacijom koja nastaje nadražajem odgovarajućih delova mozga I tumači se kao dešavanje tokom epileptičkog napada .Osnova ovakvih tumačenja su sistematska draženja moždane kore tokom neurohirurških operacija.Na ovaj način je kanadski neurohirurg Penfild ,tridesetih godina 20. Veka, “mapirao” mozak ,beležeći reakcije koje su pri tome nastajale (Pavlović, 2011). Reakcije draženja pojedinih delova mozga su bile motorne, senzorne, emocionalne itd.

Činjenica da draženje mozga elektrodom u toku operacije ili, spontano električno pražnjenje, u toku epileptičkog napada mogu da izazovu pokrete ili čulne utiske, pa čak I vizije, ne može se upotrebiti kao dokaz da pokret, čulni utisci ili vizije ne postoje van bolesti ili eksperimenta. Isto tako, kada draženje nekih oblasti mozga dovodi do iskustava koja se mogu klasifikovati kao religijska, ovo se ne može upotrebiti kao argument da autentična religijska iskustva ne postoje van bolesti ili eksperimenta.

Religiozna osećanja vere u Boga predstavljaju životni smisao za mnoge ljude i oslobadjaju ih anksioznosti, dok drugi u religiji ne nalazi svoj mir. Ove činjenice imaju i neuropsihološke korelate i odnose se na rad kritičnih moždanih struktura (Inzlicht et al, 2009). Ključna moždana area u oba , religiozna ili nereligiozna osećanja , je Prednja cingularna kora (PCK). Prema nekim procenama oko 85% osoba u svetu su religiozne (Zuckerman, 2005). U Sjedinjenim Američkim Državama procenat religioznih je oko 94 (Gallup Poll, 2008). Istraživanja pokazuju da je jace verovanje u Boga praćeno manjom aktivacijom PCK-a i da je broj pravljenja grešaka manji.

Utvrdjeno je da je PCK kortikalni sistem koji posreduje u regulaciji kognitivnih i emocionalnih procesa. Ovo ukazuje na poseban sistem razumevanja okoline i sprovođenja akcije u njoj koji čoveku omogućava smanjenje anksioznosti i pravljenja grešaka.

Samoregulacija koja se odvija u PCK-u podrazumeva metode povratne sprege koji imaju za cilj da smanje mogućnost greške. Osnovne komponente ovakvog sistema su:

1. standardi (ideali) odnosno kognitivnnne mape koje daju predviđanja;

2. komparatori koji pretražuju aktuelna stanja kako bi uočili odstupanja od standarda (predviđanje greške);

3. izvršioci, koji se aktivišu kako bi minimizovali greške u predviđanju (Inzlicht et al, 2009).

Anksioznost se javlja kada se uočavaju diskrepance između očekivanog standarda i aktuelne situacije a to je praćeno doživljajem nesigurnosti, istovremenom aktivacijom konfliktnih ciljeva i pogrešnim reakcijama. Kod ljudi je u mozgu,za sva dešavanja u ovom sistemu , „alarmno zvono“ PCK. Ona je nadređena septo-hipokampalnom sistemu i reguliše kako apstraktne tako i konkretne ciljeve. Činjenje greške, uočavanje konflikta, doživljaj neizvesnosti i drugi događaji koji izazivaju anksioznost aktivšu PCK. Vera u Boga smanjuje anksioznost i suzbija afektivne odgovore na greške i neizvesnost koji su, nažalost, toliko prisutni u našem životu. Ovo je, verovatno, posledica postojanja sistema vrednosti koji daju pravce akciji i preusmeravaju mišljenje od pogrešnih predviđanja.

Crkva je tokom čitavog svog postojanja pružala mirno utočište što se, naročito, vidi u smutnim vremenima koja nikako ne prestaju. Religija pruža smisao života, motivaciju i sheme za akciju (Heine, Proulx, Vohs, 2006). Vera u osnovne postulate religijskog sistema omogućava razlikovanje koji su postupci ispravni a koji nisu, što smanjuje doživljaj neizvesnosti i mogućnost pravljenja greške, pružajući istovremeno zadovoljavajuća objašnjenja za dešavanja oko nas i u nama. Prevedeno na jezik povratne sprege, verska ubeđenja daju predikcije koje su dovoljno jake da izdrže bilo koju diskrepancu koja bi narušila komparatorski sistem.

Odsustvo kognitivnih mapa, koje bi dale jasne standarde ponašnja i ostvarivanja ciljeva , izaziva kod ljudi osećaj neprijatnosti .Oni to pokušavaju da reše traženjem sistema verovanja (Inzlicht et al, 2009). Postojanje sistema verovanja usmerava pažnju na misli konzistentne sa datim sistemom . Time se suzbijaju diskrepantne misli. Sistemi (religija, politička ubeđenja, lični stavovi) koji ne rešavaju uspešno neizvesnost mogu da dovedu do ekstremnih ubeđenja sa potencijalnim izbijanjem konflikata. Uspešan religijski sistem i vera u Boga suprimiraju reakciju na nesigurnost i smanjuju Credit union point distres dajući standarde kognicije i ponašanja. Na kraju ,opet, treba naglasiti značaj PCK-e prko koje se ova aktivnost odvija .

Gallup Poll. Religion. Retrieved June 20, 2008, from http://www.gallup.com/poll/1690/Religion.aspx

Heine SJ, Proulx T, Vohs KD. The meaning maintenance model: On the coherence of social motivations. Personality and Social Psychology Review 2006);10:88–110.

Inzlicht M, McGregor I, Hirsh JB, Nash K. Neural markers of religious conviction. Psychol Sci. 2009;20(3):385-92.

Pavlović DM. Neuropsihologija sa osnovama bihevioralne neurologije. Beograd: Kaligraf, 2011.

Zuckerman P. Atheism: Contemporary rates and patterns. In M. Martin (Ed.), The Cambridge companion to atheism Cambridge, England: Cambridge University Press, 2005:pp. 47–67.